Već izgubljeno ...
Beležim ovo ne bih li ga sačuvala, a ne vidim da je ono, dobivši pisani oblik - nepovratno izgubljeno ! (Verujući Ivi Andriću)
Žurno uzimam hartiju i olovku i krećem da pišem ...
Brzam, borim se sama sa sobom, sa svojim mislima, pokušavajući da preteknem njihov tok, ne dajući im da uteknu ! Koliko god brzo (pritom nečitko) pisala - nije dovoljno ! Gomila drugih ideja prožima mi svest i donosi napetost ... unosi nervozu i nestrpljivost u svaki kutak moga bića . Dok pišem ovaj red znam kako će izgledati sledeći ... I onaj posle njega ... I naredni ... Ali dok dođem do sledećeg javila se nova ideja ... Pa ja tako, u isto (kratko, večito kratko) vreme važem, sudim, odlučujem, razmatram ... biram (!) reči i kombinacije . Znam šta ću reći ali ne mogu ... muči me griža savest ! Ne mogu samo da bacim misli na papir bez odgovarajuće pripreme i najave (radi ispoštovanja teatralnosti) ... Pa onda opisujem nadugačko, naširoko ... okolo, naokolo ne bih li još jednom prošla kroz sve činjenice (usudiću se da ih tako nazovem) ... Onda mi se učini da nikada neću sazdati pravu podlogu pa odlučim da jednostavno zapišem sirovu, izvornu misao i da je, kao takvu, prepustim slučaju . Ali ... dok dođem do te smele odluke ja pređem dugačak put, tokom kojeg, žureći da se (sebe i potencijalnog čitaoca) pripremim za tu udarnu misao, samo na trenutak, zaboravim i skrenem pogled, odvratim pažnju od moje misli, a ona to spremno iskoristi pa nečujno, neprimetno odleprša . Tražila bih je ... ne znam gde !
I pored svog pisanja - ne makoh se od početka ! Ne rekoh ništa ... Ostaše reči neizrečene da čine ćutanje !
